Војвода Радомир Путник
Колико је необичан и уман био тај старац, бледог лица, уоквиреног густом брадом подрезаном у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ! Ко је први Војвода међ Ђенералима чије име носи чак и једна планина у далекој Канади?
Пореклом, породица Војводе Радомира Путника је са српске свете земље, Косова. Његов ђед Арсеније, док је бежајући покушао да спаси живу главу од Османлија, на питање граничара “Ко си ти” одговорио је “Ја сам само ПУТНИК кроз непознату земљу”, и тако остаје обележен као Арсеније Путник. У то време по старој српској традицији, Радомир би требао да добије презиме по свом деди, дакле Арсенијевић, али је одлучио да презиме неће мењати у част свом, тада већ покојном деди.
Рођен је 24.1. 1847. године у Крагујевцу. Као мали дечак био је јако радознао и марљив, ретко када се разбољевао. Својим официрским друговима, често је говорио како је за његово добро здравље одговорна баба, која га је, када је био болестан, везала наопачке за оближње дрво и тако je висио пар сати. Да ли је бакин метод имао маха или не завек ће остати мистерија!
Био је један од најмлађих питомаца војне академије, и врло рано се определио за војнички позив, и већ са својих 15 година уписује Војну Академију. Био је упамћен по својој радозналости и својим питањима, на које професори често нису знали одговоре. Био је најбољи у топографији и јахању, и сама та топографија и оријентација на мапама касније ће од Војводе направити право чудо. Приче о његовом знању топографије биле су често причане од стране високих страних официра, кажу да је Србију тако добро знао да му никада нису требале никаве мапе, јер је познавао сваку планину, реку па чак и поток. У његовом кабинету каснијих година, никада није постојала мапа Србије, јер он ју је добро познавао, имао је исцртан српски рељеф како у глави тако и у срцу.
Радомир је био човек веселе нарави, није био склон пићу и није обилазио кафане, али је волео приватне тулуме на којима је и упознао каснију супругу Љубицу Бојовић са којом се оженио 1879. године и имао је са њом чак седморо деце, четири сина и три ћерке. Сматрао је да мушка деца треба да се прибијају кроз живот главом, да се сами изборе са своје место у свету. Тврдио је да мушкој деци не треба никаква зажтита, а да женску децу треба пажљиво гајити и пазити, био је јако посвећен и привржен својим ћеркама. Радомира су често виђали како шета Топчидером са своје три ћерке, учећи их називе трава, цвећа и осталих биљака.
Током своје војне каријере имао је пар сукоба са Краљем Миланом, због којих је касније, по наређењу краља био смењен са дужности. Војвода Путник никада није био поколебан и имао је своје принципе иза којих је чврсто стајао. Када је био у комисији за полагање Мајорског чина, Краљ Милан је желео да један од његових кандидата штићеника преко везе прође тај тест, на шта му је принципијални Радомир Путник рекао “Наравно, нема проблема, ако зна – проћи ће, ако не зна – пашће”. Наравно, краљев штићеник је пао Путников испит, и војвода га је оборио на том месту! Ова доследност Радомира Путника коштала га је и активне службе након чега га је дочекао и документ о ранијем пензионисању. Дакле, чак и краљ је налетео на несаломиви зид принципијалности, јер не може свака хуља да буде српски војник, та се част заслужује!
Доказ колико је Радомир Путник био пожтен и честит човек можда најбоље лежи у чињеници да је читавог живота био сиромашан. Након наоружавања српске војске новим топовима, артиљеријски фарбикант Шнајдер му је понудио изузетно леп револвер као поклон, који је наш чича одбио уз речи “Нећу да се после прича како сам од вас добио поклон”. Још једна прича која сведочи Радомирову скромност је да је после смрти његове жене, Регент Александар понудио да плати гробно место и споменик његовој супрузи Љубици, што је чича опет одбио рекавши “Нека Ваше Величанство, вас и онако сви черупају, не треба и ја”.
Након мајског преврата и смене власти у Србији, доласком краља Петра на власт, Радомир Путник реактивиран је као генерал српске војске. Многи људи сумњали су да је сам чин и убиство Краља Милана и Драге Машин био чин пензионисаног генерала, како би се касније вратио у службу, мада све сумње и клевете су касније пале у воду, јер иако је Радомир био блиски пријатељ са неким официрима “Црне руке” никада им није пружао подршку нити их је касније крио од власти. Реорганизовао је српску војску које је тада била у јако лошем стању. Након доказане војне супериорности и битака у балканским ратовима, а нарочито после кумановске битке, наш Ђенерал Војни постаје први српски Војвода. Ту титулу добија од Краља Петра лично! Тада, Пуковници Петар Бојовић и Живојин Мишић, такође одлуком Краља, прекомандовани су у Генерале.
Први светски рат затекао је Војводу Путника на лечењу у једној Аустријској бањи. Након лоших вести кренуо је са својом ћерком назад у отаџбину 25. јула, првим возом из Аустрије за Будимпешту. Чим је спустио корак на мађарско тло, био је ухапшен. Мађарска влада га одводи у официрски дом а његову ћерку у оближњи хотел, говорећи им да не треба да се брину и да нису ни у каквој опасности. Када је вест о Путниковом хапшењу стигла до Аустије, увелико је почело славље, народ Аустроугарске је мислио да је рат приведен крају, јер забога, српски Војвода је у апсани! Додуше, због јаке дипломатије Русије, Велике Британије и Француске тражено је да се Војвода Путник ослободи и врати назад у Србију. Са тим вестима, начечник генералног штаба Круст, је можда са својом гордошћу и жељом да исмева Војводу Путника, сам себи и својој земљи ископао гроб. Ослободио је Радомира Путника уз реченицу “боље да на челу српске војске стоји стари, онемоћали, болесни и необразовани војвода, него неко од млађих генерала који се школовао у Француској”. Сви знамо колико га је ова непромишљеност скупо коштала!
У повратку у Србију, при доласку у Крагујевац тражио је од Краља Петра оставку, јер је боловао од тешке упале плућа, на шта се наш Краљ није много обазирао наређујући му да остаје на дужности до своје смрти. Невероватно је са каквом је снагом болесни и остарели Војвода руководио српском војском на почетку Великог рата. Својом топографском знаношћу и проницљивошћу низао је победу за победом. Прво победом на Церу а касније у одбрани Дрине и генијалном контра нападу на Колубари. Касније 1915. године долази до напада Немачке, аустроугарске војске и бугарске војске са леђа, и ту наш драги чича, задаје своју последњу наредбу да се Србија мора повлачити преко Албаније. Како је донео последњу одлуку, клонуо је и остао без физичке снаге, ноге га више низу држале, па су војници из поштовања према Војводи, начинили носиљку од стражарске кућице у коју су ставили једну столицу како би старог орла, на својим рукама пренели преко албанских планина. Ето тако је евакуисан Војвода Путник!
Након пристанка у Солун у коме се и лечио, у фебруару, Радомир Путник доживљава нови психолошки шок који му је додатно утицао на здравље. Један српски благајник му је пришао и у јуначке руке му приставио коверту са пензијом. Деда Радомир је полако отворио коверту, приставио наочаре на уморне очи и видео да му је пензија знатно умањена, на његово велико чудо и разочарење. Питао је благајника зашто му је пензија толико смањена на шта је он одговорио “Војводо, па ви не знате? Ви сте СМЕЊЕНИ!”. Од свега у својој војничкој каријери му је најтеже пала ова вест, сама идеја да је смењен била је смртна рана, коју не сазнаје од штаба врховне команде већ од обичног благајника и ово је била прва мрља коју је Србија бацила на декорације које је он са поносом носио испод мундира. Разлог за смену војводе била је прљава политичка игра, јер су се за све лоше одлуке наше тадашње владе и врховне команде биле сваљене на његова стара плећа, чак и оне одлуке које није сам донео и за које никако није био крив. После Солуна, здравље му се знатно погоршало, након чега пише Регенту Александру где тражи да му се ПОЗАЈМИ новац за лечење јер он не жели никоме да дугује, и сав тај новац ће он на крају вратити. Чак и у најтежим ситуацијама није молио за помоћ!
Држава коју је својим бесмртним делима и те како задужио му не исплаћује пуну своту, већ само пола своје коју је тражио и Радомир своје лечење наставља даље у Ници, где је нажалост и преминуо. Сахрањен је 17. маја 1917 године. у Руској Православној Цркви у Ници, али није био покопан, већ привремено сахрањен у једном лименом саркофагу, чекајући боље време да након рата буде враћен у Србију. Нажалост, сахрањен је тек после 10 дугих година и то захваљујући једном новинском чланку листа “Политика” у коме се један наш грађанин жалио да после толико година, овај великан и даље није сахрањен како треба и доликује, већ заборављен од свог народа труне у туђој земљи. Ова вест је у народу направила велико незадовољство, много грађана се жалило и писало писма која су такође угледала светлост на насловјој страни српских новина. Посрамљена држава, наког целих 10 година, враћа у гнездо нашег сокола, о којег смо се дебело огрешили. Сахрањен је на Новом Гробљу у Београду. Последње што је тражио пред смрт било је “Два метра земље у грудима своје Србије”. Извини деда Раде, много смо те изневерили, нека ти је лака земља змајевити јуначе, иако су те ономад заборавили, ми никада нећемо! Слава му!