ШТА КРИЈЕ ЗАГОНЕТКА ЧЕЛИКА?

Коју тајну крије загонетка челика, чији одговор отвара врата дворанама Валхале?

Култни филм Конан Варварин (1982) сам по себи нуди једноставну и незаборавну причу о путу јунака. Дечаку који је постао роб, робу који је постао ратник, ратнику који је постао херој и хероју који је вратио свет у баланс. Додавши на то филмску икону Арнолда Шварценегера у главној улози, који представља физичко оличење епског јунака, овај филм има антолошку вредност. Међутим, у оквиру приче провлачи се филозофска идеја коју наш јунак кроз причу тражи, спознаје и оличава, а чију загонетку су гледаоци остављени да разгонетну сами. Загонетка челика.

Легенда Конановог народа каже да једног дана када њихови ратници умру, они одлазе пред њиховог бога Крома који им поставља питање „Која је загонетка челика?“ и уколико дају тачан одговор, моћи ће да уђу у Валхалу. Уколико дају нетачан одговор, биће прогнани из дворова Валхале и вечно исмевани.

Већ на самом почетку филма, Конанов отац му објашњава легенде Симеријанаца и њихово веровање у снагу челика који су добили од богова. Тад му отац исказује своје виђење загонетке челика и говори му „Никоме на овоме свету не можеш веровати. Ни мушкарцима, ни женама, ни зверима.“ и показујући ка мачу указује „Овоме можеш веровати“. Конан прихвата очев одговор и наставља даље кроз живот вођен том филозофијом. Међутим, као што и легенда каже, свако мора сам да разгонетне тајну иза загонетке, а наш јунак ће кроз недаће на свом путу бити наведен ка правом одговору.

ТОЧАК БОЛА

Након покоља његовог племена и породице, Конан је заједно са осталим дечацима из села одведен у ропство. Везани ланцима у сред пустиње, из дана у дан, без краја на видику, они морају да гурају огроман точак познат под именом точак бола. Дан по дан они гурају, и дан по дан све је мање дечака, све док на крају не остаје само Конан. Кроз године, гурајући са све мање помоћи, он постаје све јачи и чвршћи, до те мере да га на крају одводе у гладијаторе и његова авантура се наставља.

Точак бола представља алегорију на животне потешкоће у којима сви можемо да се нађемо, где сав труд и напор делују узалудни, а бол делује бесконачан. Где смо само ми и точак. У таквим тренутцима, који могу да трају јако дуго, врло лако можемо да поклекнемо само-сажаљењу и очају, без икакве наде за крајем, ослобођењем или бегом. Многи људи би се питали „Чему све ово?“ Многи би одустали и престали да гурају точак, остали ту где јесу и на крају нестали.
Али не и Конан, он наставља да гура, кроз бол, кроз патњу, кроз безнађе. Кроз чист чин преживљавања и воље, он гради свој карактер и менталну снагу и истрајава кроз оно што други нису могли. Сав тај труд и напор није био узалудан, јер његова награда је оно што је постао једном када је изашао као победник у борби са наизглед непобедивим точком.

ДРВО ЈАДА

Поставши непобедиви гладијатор, његов господар га коначно ослобађа, и Конан наставља даље у својој потрази за човеком који му је побио породицу. У том процесу стиче нове пријатеље, прву љубав и сазнаје име човека којим је опседнут, Тулса Дум. Послат од стране краља Озрика да спасе његову кћи од опојних речи Тулса Дума, Конан одлази сам, вођен осветом и вером у своју снагу и вештину. Међутим, у том слепилу освете, он бива ухваћен пред Думом, који препознаје његово веровање у снагу челика. Исмевајући га, објашњава му како је и он некада тражио загонетку челика, само да би на крају био разочаран. Дум тврди како челик није довољно снажан, већ „месо“ тј. тело је оно што поседује праву моћ. Признајући убиство његових родитеља, он му говори „Шта је челик у поређењу са руком која га носи? Погледај снагу у твом телу, жељу у твом срцу. Ја сам ти то дао!“.
Разапет на „дрвету јада“, Конан је остављен да размишља о свом неуспеху и погрешном тумачењу загонетке челика, док ишчекује сигурну смрт. Пронађен на ивици живота, његови пријатељи не одустају од њега и уз помоћ чаробњака, враћају га из „смрти“.

Распеће представља моћну религијску конотацију и овај тренутак у причи може да се повеже са Исусовим распећем, као и са распећем нордисјког бога Одина на дрво живота, Јигдрасил. Распеће представља жртву зарад веће награде, где се Исус жртвовао због вечног живота, Один због знања, а Конан је жртвован како би стекао ново схватање живота. Ту на том дрвету, стари Конан умире. До тог тренутка у причи, он се уздао само у себе и своју снагу, реагујући на спољне догађаје – пратећи пут који су му други одредили. Од очеве филозофије, његовог робовласника, па до својих сабораца, краља Озрика и превасходно, Тулса Дума. Након поновног „рођења“, Конан схвата своју праву улогу и потенцијал, одбацује све своје господаре, па чак и бога Крома и постаје свој човек. Стара изрека „Оно што те је довело овде, неће те одвести тамо“ се обистињује.

ТАЈНА ЧЕЛИКА СЕ ОТКРИВА

Када је отишао на коначни окршај са Тулса Думом, није отишао маскиран, ходајући међу сенкама, већ је отишао да се суочи са њим као са себи једнаким. Дум је стајао пред хордом својих поданика обожаван као какав бог, кад му је Конан пришао и са очевим сломљеним мачем га посекао. Одрубивши му главу пред стотинама његових поклоника, са старим и поломљеним мачем, побио је Думову тврдњу да је тело јаче од челика. Убивши „бога“ Конан спаљује његов храм и седа на степениште где наставља да промишља, по свему судећи о загонетци челика.

И шта је на крају тајна загонетке челика? Иако нам није објашњено у филму, већ остављено да сами протумачимо и схватимо за себе, Конанов пут јунака нам оставља јасне трагове. Конанов отац, као и Тулса Дум су погрешно протумачили загонетку челика, и Кром ће им се смејати пред капијама Валхале. Челик временом отупи и постане крт, тело годинама остари и постане слабо, али воља заувек остаје снажна. Воља и амбиција у срцу наводи тело да рукује челиком. Челични мач није моћ, снага и виштина руковања мачем нису моћ – руковање вољом човека је права моћ. Човек чијом вољом мораш да владаш си ти, јер ако ниси сам свој господар, онда је неко други.

Ово објашњење је везано за једну од централних идеја филозофа Фридриха Ничеа, „Воља за моћ“. Додатно нам потврђује то што је на самом почетку филма приказана Ничеова изјава „Оно што нас не убије, чини нас јачим“, што нас наводи на друго тумачење загонетке челика.

Спољашњост је одраз унутрашњег, и обрнуто. Нашом интеракцијом са спољним светом нам се пружа прилика да оформимо свест о себи. Шта би смо ми били без спољашњих околности које смо присиљени да савладамо? Као и Конан, у почетку покушавамо да савладамо спољни свет, а након тога покушавамо да освојимо себе. Коначно, схватамо да су спољашње и унутрашње две оштрице истог мача, помоћу којег растемо и стичемо истинску снагу тек кад научимо да владамо целим мачем. Ми смо као челик, који се обликује кроз ватру и чекић, а дисциплина челика је знање када да се убацимо у ватру, како би се правилно обликовали. Излагањем себе потешкоћама и нелагодама, проналазимо своју сврху и значење, и у тој алхемији живота мењамо оно што јесмо, како би постали оно што морамо да будемо.