Ко је био Војвода Бабунски?

Који је то војвода који никада у бици није био поражен? Која песма је за њим одјекивала горама, док је он одлучно крoчио ка непријатељу? Његов ратнички пут је овенчан славом која је прелазила далеко преко граница Србије.

Стање у Македонији

Након знатног слабљења Османског царства, Бугарска, Грчка и Србија су се нашле у надметању, јер су биле свесне да ће доћи до поделе Македоније. Највеће преображење народа, дешава се кроз процес асимилације, што је био главни план Бугарске над Македонским становништвом. Циљ “побугарења”, био је да се уз помоћ малих војних формација, лакше заузме територија тог преображеног народа.

Српско-Бугарски ратови, са краја 19-ог века изродили су низ сукоба који су дубоко утицали на Балкански регион, и целу гео-политику тадашњег балкана. Међутим, један од најразорнијих исхода било је страдање Српског народа у Вардарској Макадонији под бруталним неделима бугарских ратних злочинаца.

Тешка времена, доносила су и тешке одлуке, па је један део народа пребегао у Србију, други део не трпећи зулум, отиснуо се у четнике, а трећи је нажалост пао под канџе непријатеља, променивши националност како би сачували живу главу.

Упркос тако обилатим тешкоћама, Срби у Македонији показали су невероватну отпорност и храброст у суочавању са недаћама. Навикнути да не да на своје, српско станвништво се удружило у идеји да помажу једни друге, формирајући тесно повезане заједнице ткз. чете, одупирући се угњетавању својих тлачитеља. Својом колективном снагом, и непоколебљивим духом, могли су да издрже и истрају кроз сва незамислива зверства, која су их задесила.

Њихова прича је сведочанство невероватне моћи нашег духа. И служи да чак и у најмрачнијим временима буде подсетник на то да и мали трептај светлости може да осветли пут наде, водећи нас ка светлијем и бољем сутра!

Рађање наде у бездану

Једне хладне децембарске ноћи, када је ледени снег пробијао и најбољу кабаницу, а хладан ветар брисао све пред собом, зачуо се плач новорођенчета у насељу Мартолци (Вардарска Македонија) под планином Бабуном. Тог 25. Децембра 1878. године, Јован Стојковић је удахнуо свој први ваздух и мајка га први пут подојила, не знајући каква му се херојска судбина спрема.

Јован Стојковић је уписао основну школу тек са својих 10 година, а због натегнутог стања у држави, често је мењао школе. Похађао прво у Оморану, па затим у Велесу где се тада налазило бугарско утврђење. Бугарски национални план, како смо споменули у тексту изнад, имао је за циљ да прекрсти српско становништво у бугарско, те је наш Јован Стојковић постао Стојков. Као сваки поносити Србин, Јованов отац Стојилко, исписује га из школе у Велесу, јер није желео да се побугари, и шаље га прво у Ваљево, затим у Београд где је похађао Богословско-учитељску школу, у којој је каснио добио звање учитеља.

Бугарска терористичка акција је досегла свој врхунац, што је натерало српски народ да поднесе своје најтеже губитке. Главни циљ бугарске акције био је уништавање свега што је било српско, уз спаљивање и сахрањивање живих људи, као и пустошење села. Сви српски учитељи и свештеници у том подручју били су мета тих напада.

Вративши се назад у Македонију, Јован почиње са ширењем српства, у свом малом месту где је то било прекопотребно. Наравно, бугарима се није свидео укус сопствене пропаганде и покушали су на сваки могући начин да зауставе Јована у његовим подухватима.

Кап која је прелила чашу и навела Јована на ратни пут, је када су у једном сукобу настрадали Јованов рођени брат и синовац. Како каже чувена песма “Нису за ме мишје рупе, одох мајко у хајдуке, ко не уме да заћути, њему лакше погинути”. Тај кобни тренутак када је сеоски учитељ Јован Стојковић потегнуо за осветом, био је прекретница у његовом животу. То је био дан када се бугарима морало изаћи на црту!

Непоражени Војвода, змај од Бабуне

После неуспелог устанка у Крушеву 1903. године, Јован Стојковић је био приморан да напусти свој родни крај и емигрира у Србију. У Врању је организовао чету од 35 бораца, а 1905. године се поново вратио у Македонију у велешкој области, где је наставио да организује и води четничке борбе против османлијских власти и бугарских комита.

Због својих ратних заслуга и храбрости у борбама, Јован је добио надимак Војвода Бабунски, по планини Бабуни у чијој близини су се често кретале његове чете. У велешкој области је војвода Бабунски водио тешке и крваве борбе, борећи се не само против турских окупатора, већ и против бугарских комита, који су у то време изводили терористичке акције против српског становништва.

Као и многе друге четничке вође, Јован је користио псеудоним Војвода Бабунски како би заштитио себе и своју породицу од освете турских и бугарских власти. Ипак, његове храбре акције и војничке способности биле су познате и међу својим саборцима и непријатељима, те је Војвода Бабунски постао једна од најзначајнијих личности у борби српског народа за слободу и независност у Македонији и Старој Србији.

Бабунски је био храбар борац за слободу своје земље и учествовао је у припремама за Први балкански рат и допринео ослобођењу Старе Србије. У току Балканског рата 1912. године, придружио се одреду Војводе Вука и заједно са својим саборцима се борио у славној Кумановској бици. Међутим, у боју на Стревици, Бабунски бива рањен.

Међутим, одмах након опоравка, поново се прикључује добровољачком одреду Војводе Вука. У Другом балканском рату, Бугари су се добро сећали његовог храброг наступа у бици на Брегалници.

Када је избио Први светски рат, Бабунски је основао Савски четнички одред, који се након Церске битке преименовао у Руднички четнички одред. Под командом мајора Војислава Танкосића одред Бабунског је храбро стао на пут првом жестоком удару Аустроугарске. Управо они су срушили железнички мост на Сави у Београду.

Бабунски је био јунак који се није бојао суочавања са изазовима, а његов одред је у борбама против Немаца и Бугара показао изузетну храброст и војну вештину. Често су били иза непријатељских линија, прикупљали информације и хватали “живе језике”. Српски специјалци су били спремни да изведу храбре диверзантске акције, па су чак заробили и два немачка патролна брода.

За своје заслуге, командант Солунског фронта, легендарни француски генерал Луј Франше д’Епере, лично је одликовао Војводу Бабунског. На његовим грудима су се сијале Карађорђева звезда, Француски крст са три палме, Француски орден Легије части и руски орден Светог Ђорђа. Његова достигнућа су била сведочанство његове храбрости, интелигенције и непоколебљиве посвећености својој земљи и свом народу.

Упркос бројним достигнућима, војвода Бабунски је остао скроман, никада не тражећи личну корист или признање за своје поступке. Све своје задатке је обављао предано и марљиво, увек стављајући на прво место потребе своје јединице и своје земље.

Као резултат његовог изузетног карактера и достигнућа, војводу Бабунског су волели и дивили му се људи из свих слојева друштва. Његова храброст и интелигенција инспирисали су безброј песама и прича, учврстивши његово место у српској историји као истинског хероја и симбол националног поноса.

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ: Песма “Спремте се спремте, четници”, која се у народу повезује генералом Дражом Михајловићем и четничким одредима током II Светског рата, је заправо настала доста раније, 1097. године, и опевала је велику акцију српских четника у Вардарској Македонији.

Није га хтео метак

У историји јужне Србије мало ко је толико поштован као четнички војвода Бабунски. Живео је храбро и поносно, и ишао главом тамо где други нису смели ни погледом. За његовог живота, меци као да су од њега бежали, али га је нажалост покосио шански грип, коме је подлегао у овој смртној епидемији 1920. године, у њеоговој 42. години живота. Упркос његовом релативно кратком животу, његово наслеђе је остало да живи као симбол храбрости, посвећености и пожртвовања.

У време његове смрти, сахрана четничког војводе Бабунског била је једна од највећих у историји јужне Србије. Људи из свих крајева дошли су да одају почаст свом хероју, жалећи за губитком човека који је свој живот посветио служењу својој земљи и свом народу. Излив туге и дивљења био је сведочанство његовог утицаја на заједницу и његовог трајног наслеђа.

Четири године након његове смрти, у Велесу је подигнут споменик у част четничком војводи. Нажалост, овај споменик су срушили бугарски фашисти 1941. године, током њихове окупације региона. Упркос овом чину разарања, сећање на четничког војводу Бабунског наставило је да траје и инспирише нове генерације.

Данас у београдском насељу Крњача живи име четничког војводе Бабунског у виду назива улице. Улица Војводе Стојковића подсећа на храброст и пожртвованост ове изузетне личности, која је свој живот дала у служби своје земље.

Размишљајући о животу и наслеђу четничког војводе Бабунског, подсећамо се на снагу несебичности, посвећености и пожртвовања. Његова непоколебљива посвећеност ка својим дужностима, чак и суоченог са опасностима и недаћама, служи као инспирација за све нас.

Одајмо почаст њему тако што ћемо настојати да ове квалитете отелотворимо у своје животе и позитивно утичемо на нашу околину и свет.