The post MEMENTO MORI: Заборављена вештина великана прошлости appeared first on zmajevit.
]]>У једном тренутку, који никада нећеш моћи да предвидиш, удахнућеш ваздух по последњи пут, затворићеш очи по последњи пут, рећи ћеш некоме „Чујемо се сутра“ по последњи пут. То може да буде сутра или деценијама испред, али ипак, умрећеш. Да ли ти је та чињеница застрашујућа или те мотивише? Зависи од тога како на то гледаш, зар не?
Смрт је једна од ретких ствари која је за нас као људе загарантована, и то је реалност која нас све чини једнаким. Међутим, начин на који прихватамо ову чињеницу је јединствена појединцу, и тај начин разликује велике људе од осталих.
У нашој свакодневници лако можемо поверовати да ће садашњи тренутак трајати заувек. Имамо доста времена пред нама и не жури нам се, наше вољене схватамо здраво за готово, па их чак и занемарујемо. Копрцамо се без циља и сврхе, јер имамо довољно времена да пронађемо шта да радимо са нашим животима. „Сутра ћу…“
„Али ипак, сутра можда никад неће доћи. Јуче је заувек нестало. Данас је једино што имаш.“
Сви смо свесни своје коначности, али ко од нас уопште размишља о смрти у својој свакодневници? Ко се за то припрема и ко је спреман свакога дана за последњи сутон или свитање? Ми само прихватамо ствари онако како нам надолазе, убијајући време све до оног тренутка када оно коначно убије нас.
Тек када почнемо да размишљамо о времену, оно постаје важно, а управо је то суштина мисаоне вежбе познате по свом латинском називу Memento Mori.
Иако је пракса подсећања на смртност била присутна у многим културама које су постојале пре и после времена антике, фраза „Memento mori“ потиче из традиције практиковане у старом Риму.
Након велике војне победе, војсковођи би била приређена велика прослава позната као Тријумф, у којој би он парадирао улицама кроз масу која му је клицала и урликала на његов призор, а цела церемонија је могла да траје и до касно у ноћ. Одевен у црвену тогу украшену златом, док је на својим борним колима која су вукла четири коња, пролазио међу својим војницима и сународницима, победник је био идолизован скоро као какво божанство, јер од тријумфа није било већег признања, нити веће части. Међутим, док је тако парадирао кроз град, у колима иза њега је стајао роб или слуга, који је имао само једну улогу, а то је да победнику током целог тријумфа шапуће на уво:
„Repsice post te. Hominem te esse memento. Memento mori.”
У преводу „Погледај иза себе. Запамти да си (само) човек. Запамти да мораш умрети.“ Замисли тај тренутак, да у твом најбитнијем тренутку и врхунцу славе, неко те подсети да си предодређен да будеш прашина. Да ће ово обожавање ускоро престати и да ћеш ти, као и сви људи који ће се сећати твог имена умрети.
Овакав подсетник нам је често очајнички потребан, јер је то мисао коју би радије игнорисали. Наш его често не жели никакав подсетник о реалности која је у супротности са удобним наративом који смо за себе изградили. Сви знамо да нас смрт чека, али нико не жели активно да размишља о томе. Међутим, уместо да будемо уплашени и неспособни да пригрлимо истину, игноришући је до нашег коначног тренутка суочавања са њом, шта ако урадимо супротно? Шта ако у активном размишљању о овој чињеници лежи одговор за живот у пуном потенцијалу? Шта ако је то заправо кључ за нашу слободу?
“Практиковати смрт, значи практиковати слободу. Човек који је научио како да умре, заборавио је како да буде роб.“
Мишел де Монтењ
Ова мисаона вежба своје корене вуче из времена античке Грчке, по којој су специфично познати стоици, понајвише Епиктет, од кога су касније преузели римски стоици, као што су Сенека и Марко Аурелије.
Филозофија стоицизма је и данас актуелна у одређеним круговима, поготово међу самоуспостављеним и успешним људима, а једна од суштинских аспеката стоицизма јесте управо прихватање своје смртности. Ова вежба подсећа студента стоицизма да овоземаљске ствари – тело, репутација, статус, мода, успех, па чак и породица и пријатељи – не требају да буду примарни фокус наших мисли, јер све те ствари могу бити однешене смрћу сваког часа. Уместо тога, фокус човека треба да буде да научи како да ослободи онај божански део себе – душу – од тела и страсти, и да се на тај начин одвоји од животиње и приближи божанском. Један од начина јесте да константно подсећа себе да је његово тело само возило, осуђено да једног дана буде отпад.
Још једна мисаона вежба јесте да замислиш све великане из прошлости, који су били велики, моћни, мудри и храбри, а сад су сви до једног мртви и закопани. Такав начин размишљања је лек против превелике гордости и таштине у својим успесима или само-презиру у својим неуспесима. Не схватај своја достигнућа или њихов мањак превише озбиљно, јер она неће значити ништа једном када будеш био мртав.
Чувени император-филозов и стоик Марко Аурелије, је самом себи писао:
„Хипократ је излечио многе болести, и онда се разболео у умро. Хелдејци су предвидели пропаст многих, а онда је и њихов час дошао. Александар, Помпеј, Цезар, који су разорили многе градове и посекли многе у биткама, сада су такође напустили овај живот. Хераклит је често говорио, како ће свет нестати у ватри, али га је вода однела. Демокрит је убијен од обичне штеточине, а вољени Сократ је осуђен на смрт.“
Ова вежба је прихваћена и у хришћанској култури, где се често користила кроз разне мотиве као подсетник за вернике да се не везују превише за овоземаљски живот. Облици ове праксе могу да се виде у текстовима, песмама, фрескама, уметности, као што су мотиви „плес мртвих“ и „vanitas“.
Већина људи се труди да не размишља о смрти и умирању, и логика иза тога је у потпуности разумљива, јер неизвесност и коначност која долази са смрћу је врло узнемирујућа, а за неке чак и паралишућа.
Међутим, пре непуног века, однос просечне особе са смрћу је био значајно другачији него данас. У прошлости, многи људи су имали врло личан и неретко чест сусрет са смрћу – да ли кроз ратове, несреће или болести, које су у данашње време у многоме искорењене или ублажене. У модерном времену, осим уколико неко не ради директно на местима где су смрт и умирање могућ или чест исход, велика већина људи се никада неће директно сусрести са смрћу. Време када су чланови породице припремали тело покојника за коначни починак су скоро у потпуности нестала, а та дужност је прешла у руке људи који се тиме баве. Осим ако неки члан породице не болује од терминалне болести у кућним условима, многи неће чак ни присуствовати тим тренуцима, осим у кратким периодима посете. То је врло разумљиво, јер је свакако тешко гледати тако нешто, чак и када је у питању потпуни странац, а камоли члан породице. Међутим, управо тај мањак фамилијарности са смрћу и умирањем, чини цео тај процес и суочавање много тежим.
Туга и жалост су неизбежан део живота, и то није нешто што треба да порекнемо или одбијемо, већ да пригрлимо и прихватимо. Човек не треба жалити за неким или нечим једном када му то буде одузето, већ треба да буде захвалан што му је то или тај неко пружен у времену које је имао. Нико не пориче да боли, али то је саставни део онога што чини човека.
Конвенционалне вредности нас уче да се плашимо смрти и да је презиремо као наметање дивље природе која се уплиће у наше пажљиво уређене планове. Од доба индустријске револуције и свеопштег оптимизма у човекова научна достигнућа, практиковање Memento Mori начина размишљања полако јењава, а појам смрти почиње да буде романтизован и идеализован, полако се одвајајући од суштине којој је та вежба служила.
У модерној ери тј. у данашњем времену, memento mori је скоро па нестао. Модерни академици имају тенденцију да размишљања Марка Аурелија о смрти и распадању тела, виде као део његове морбидне и превише песимистичне личности. Заборављају да је то била вежба, са специфичним циљем да помогне човеку да се ослободи од везивања за ствари које су пролазне, да се препусти стварима над којима нема контролу и да му помогне да пронађе сврху и свом животу да значење.
Међутим, такве вежбе су сувише морбидне и екстремне за модеран свет који је „протерао смрт из друштва“. Сада смрт видимо само на нашим малим и великим екранима, и скоро увек у облику фиктивних догађаја, као што су филмови, приче и игре, док је стварна смрт скривена од наших ушију и очију. Она је постала нешто што се дешава другима, далеко изван оквира наших малих затворених светова, који су јој затворили врата све до неизбежног финалног тренутка. Због тога, страх од смрти може врло ефикасно да се користи као алат за контролу масе, за контролу начина размишљања и понашања, као што смо могли и да искусимо у претходних неколико година, и као што ћемо тек да искусимо у годинама које нам предстоје.
Уместо прихватања смрти као природан процес, због убрзаног развоја науке и медицине, човек је почео да гледа на смрт као на болест која може да се одложи или уклони, и било који знак старења се прикрива операцијама, протетиком, простетиком, козметиком, лековима, па чак и речима. У крајњем случају, ми једноставно одбијамо да размиљамо о смрти и живимо живот само прихватајући ствари како оне долазе, убијајући време, а време умире тешко.
И шта имамо да покажемо за то време које смо убили? Пар утакмица, деценије проведене у канцеларији, године проведене бесциљно листајући друштвене мреже, време потрошено гледајући осредње филмове, гомила безвредних књига чијег садржаја се ни не сећамо, орман пун одеће у коју не можемо више да уђемо и подрум пун ствари које нам не требају. Имамо полу прецртану листу места која смо посетили, углавном сликајући сада већ избрисане слике, гомилу обавеза које издржавамо, јер нисмо имали друге приоритете да би рекли не. Све ово јер се заборавимо и умислимо у својој свакодневници као да ћемо живети вечно, јер је смрт толико далек и стран појам, једна непријатна мисао о којој одбијамо да размишљамо.
Међутим, размишљање о смрти је депресивно само уколико машите поенту. Memento mori је вежба која представља алат који су наши претходници генерацијама уназад користили како би створили себи значење, приоритете и перспективу, третирајући своје време као дар, који се не троши узалуд. Смрт не чини живот бесциљним, већ обрнуто, а овај једноставан подсетник може да нас приближи животу каквим желимо да имамо.
Уместо да избегаваш да размишљаш о смрти као о нечему непријатном и непожељном, користи memento mori као подсетник да сваки дан радиш на себи и да скоро сваки тренутак искористиш смислено и корисно.
Среди себе и свој живот. Пронађи и реши битне ствари у свом животу. Брини се о другима, преузми одговорност за своје поступке и уживај у свом тренутку на овом свету. Буди у миру.
The post MEMENTO MORI: Заборављена вештина великана прошлости appeared first on zmajevit.
]]>